Aktuelni tekst

Psihoterapija – uvod

Psihoterapija predstavlja proces kojim se dolazi do suštine psihičkog problema, odnosno do identifikacije uzroka duševne tegobe. Psihoterapeuti su stručnjaci koji su nakon osnovnih studija (mastera, doktorata) završili edukaciju iz nekog psihoterapeutskog pravca. Oni su najčešće diplomirani psiholozi, psihijatri, ali ne retko dolaze i iz drugih naučnih oblasti.


Psihoterapeuti se u svojoj praksi najčešće susreću sa poremećajima kao što su anksioznostdepresija ili problemi u braku. Navedene promene raspoloženja ili ponašanja ako se ne tretiraju na vreme i adekvatno, mogu biti uvod u višegodišnju životnu dramu. Psihoterapeuti preko puta sebe imaju i osobe sa najtežim psihičkim poremećajima kao što su shizofrenija, paranoja i druga psihotična stanja.

Kod psihoterapeuta ne dolaze srećne osobe. Ako i postoji osmeh kod osobe koja se obratila za pomoć, iza njega se uvek krije teška životna priča. Iako se čini da je lako sedeti i samo slušati šta vam neko priča i pritom klimati glavom, iza tog „samo slušanja“ krije se apsolutna koncentracija na svaku reč, analiziranje svega do tada poznatog, uklapanje kockica koje nedostaju, usmeravanje i podsećanje na ranije izgovoreno.

Psihoterapeuti moraju izrazito voleti svoj posao, a takve ćete prepoznati ako vidite da su i pored više godina prakse stabilni, nasmejani. Oni rade na sebi i stalno se usavršavaju, idu na sopstvene psihoterapije kako bi osvetlili ono što sami ne mogu da procesuiraju.
Postoji nekoliko vrsta psihoterapeuta, od onih koji se više oslanjaju na lekove (farmakoterapija), preko onih koji se oslanjaju na testove (psihometrija), do klasičnih analitičara (dinamska terapija) i novih pravaca zasnovanih na neuro nauci.

Farmakoterapija

Zahvaljujući velikom napretku psihofarmakoterapije, a pre svega neuro nauke, moguće je u potpunosti (ili skoro u potpunosti) ukloniti simptom, „obezboliti“ dušu pacijenta i dovesti do vrlo brzog opšteg doživljaja poboljšanja kod nervno obolelih pacijenata, ali i do sprečavanja psihotičnih pacijenata da povrede sebe i druge.


Ne postoji stručnjak iz ove oblasti koji će reći da postoji išta bitnije od života koji se mora zaštititi po bilo koju cenu. Ako postoji indicija da pacijent može izvršiti suicid ili povredu drugoga, neophodno je takvu ideju (stanje) u korenu saseći i sprečiti najgore. Antipsihotici, sedativi i hipnotici će uraditi svoje i dovešće do stanja koje je van opasnosti (u životnom smislu), ali i van mogućeg pristupa terapeuta pacijentu, odnosno, onemogućiće psihoterapiju. Kada stanje prestane da bude akutno i kada psihijatar proceni da je moguće smanjiti ili ukinuti doze lekova, stvaraju se uslovi da se počne sa primenom i psihoterapije.

Psihijatri u jednoj meri ne veruju u psihoterapiju, već se više oslanjaju na lekove. Njihovo znanje im govori da su psihički poremećaji u stvari neurološke prirode i da se inhibicijom ili ekscitacijom neurotransmitera može postići lečenje pacijenta, a to u njihovom rečniku znači – osoba bez simptoma bolesti. Ali, psihijatri su svesni da se još uvek „ne može reći da postoji efikasna terapija za najteže bolesti: shizofreniju, depresiju…„(T.Kažić, Neurofarmakoterapija /Psihofarmakoterapija)

Kada pričamo o depresiji, anksioznosti, bipolarnom poremećaju, paničnom poremećaju, a onda i shizofreniji, graničnim poremećajima i psihotičnom ponašanju, psihoterapija ima svoje istaknuto mesto.


Psihoterapija – razlike u modelima

Kao što je poznato, postoji nekoliko škola, odnosno modela po kojima se obavlja psihoterapija. Danas su dominantne dve grupe, da tako kažemo. U jednu spadaju terapije koje se oslanjaju na spoznaju i ponašanje (empirijski potvrdjena psihoterapija), i druge koje se bave analizom nesvesnog dela psihe(psihodinamska psihoterapija).

Prvi model terapije je vremenski kraći, zasnovan je na nomotetskom pristupu koji ukratko kaže da su svi ljudi isti, ali imaju neke razlike. Cilj je, dakle, da se utvrde te razlike i da se one dovedu u stanje normale uz pomoć raznih tehnika.

Drugi model terapije traje duže i zasniva se na idiografskom pristupu po kojem se svi ljudi gledaju kao jedinstveni, neponovljivi, svakom se prilazi sa terapijom konstruisanom samo za njega, analizira se i nesvesni deo psihe.

Postoji jedna zajedljiva opaska da, kognitivno-bihejvioralni terapeuti kojima je potrebna psihoterapija (a svim terapeutima je potrebno da s vremena na vreme odlaze na ličnu terapiju), to „ne čine kod kognitivno-bihejvioralnih psihoterapeuta, već kod dinamskih“ (Dr I.Jalom, Čari psihoterapije)

Psihodinamski pristup je temeljniji i dugotrajniji u smislu rezultata terapije. U praksi se dešava da se psihodinamskim terapeutima (po Frojdu, Jungu, Adleru..) ponekad javljaju osobe koje su već bile kod kognitivnih terapeuta, sa izjavama da „nije bilo osećaja da me taj terapeut razume“. S druge strane, osobe koje krenu na dinamsku psihoterapiju, ponekad imaju utisak da psihoterapija traje predugo, pa češće odustaju nego oni koji idu na kratkotrajnu kognitivnu.

Izbor terapeuta

Od ključne važnosti za uspešnu psihoterapiju je napraviti dobar izbor terapeuta. Izbor se vrši po preporuci ili samoprocenom. Praksa je pokazala da, kada pričamo o psihodinamskim terapijama, kod muških klijenata bolje rezultate postižu ženski terapeuti, a kod ženskih – muški terapeuti. Postoji nekoliko razloga zašto je to tako, ali najubedljiviji je onaj koji se odnosi na samu suštinu ove vrste psihoterapije, a to je rad u nesvesnom gde važe drugačiji principi nego što su oni koji su oko nas. Po Jungu, muškim nesvesnim rukovodi Anima (ženski princip), a ženskim nesvesnim – Animus (muški princip). Samim tim, muški terapeut će bolje razumeti žene koje imaju nesvesni problem i obrnuto.

Psihoterapija – cena

Cene psihoterapija variraju od dve do 5 pa i više hiljada dinara po jednom terminu. Termini se u većini savetovališta odvijaju jednom nedeljno, ali postoji praksa da to bude i češće, sve u zavisnosti od pacijenta i poremećaja.

Problemi samih terapeuta

Pored ovoga, izazovi samih terapeuta su u pristupu osobi sa problemom (moderno rečeno klijentu) i to iz više razloga. Da li primeniti terapiju koja je dala rezultate kod prethodne osobe sa istim ili sličnim simptomima ili krenuti iz početka? Da li kombinovati metode ili se rigidno držati svog terapeutskog pravca? Da li raditi sa osobama koje su na anksioliticima? Koliko često ići na sopstvenu psihoterapiju i tako otklanjati „slepe tačke„?

Tu je, zatim, i problem dijagnostikovanja. Pojedina stanja kao što je granični poremećaj ličnosti i bipolarni poremećaj, mogu biti pomešani nedovoljno pažljivom terapeutu. Da ne govorimo o, ponekad, olakom prepisivanju antipsihotičnih lekova i anksiolitika i antidepresiva. Dešava se u praksi da ljudi koji su anksiozni, nakon olakšanja koje dobiju uzimanjem anksiolitika, prestanu da dolaze na psihoterapiju. Problem ostaje nerešen i po nekom pravilu, vraća se posle nekog vremena i to najmanje istog intenziteta. Ovo ne znači da iko treba da se muči sa svojim simptomima, već da je potrebno naći meru i razumeti da su simptomi posledica, a ne uzrok psihičkog poremećaja. „Ako nema talasa, more i dalje postoji„.

Psihoterapija u Srbiji

Dobra stvar je što se u Srbiji sve više budi svest o normalnosti psihoterapije, odnosno da ljudi koji idu kod psihoterapeuta nisu ludi, već da su to osobe koje žele da rade na sebi, da budu bolje sebi i drugima. Praksa je pokazala da kod nas na psihoterapiju u značajnoj meri više idu žene, kao i da je problematika uglavnom vezana za depresivnost i panični poremećaj.

Kvalitetna i razovrsna psihoterapeutska praksa je omogućena stanovnicima većih gradova, što čini da skoro polovina stanovništva Srbije, pre svega zbog straha od stigmatizacije, u dobroj meri odbija da ide kod jedinog psihoterapeuta u svom mestu.

Pored ovoga, u poslednje vreme se formira informatička svest kada je i ova oblast u pitanju, pa je prisutno i obavljanje terapije putem interneta, tačnije Skajp-a. Takođe, tzv. life couching se sve češće meša sa psihoterapijom, jer psihoterapija nije ili barem ne bi trebalo da bude pedagoški rad i kazivanje osobi sa problemom šta treba da radi. Psihoterapeut treba da pomogne toj osobi da sama dođe do odgovora koji su u skladu sa prirodom te osobe, da uđe što je dublje moguće u svoju dušu i ostvari ravnotežu osnovnih psihičkih funkcija.

* Korišćenje teksta ili dela teksta dozvoljeno je uz jasno navođenje izvora